уторак, 09. фебруар 2010.

NOVAC I KREATIVNOST

Robert Kiyosaki u odličnoj knjizi 'Rich Dad, Poor Dad' ('Bogati otac, siromašni otac') prepoznaje jednu značajnu činjenicu: celi naš školski i društveni sistem odgaja nas i obrazuje da se pripremimo za traženje zaposlenja kod drugih, a ne za preduzetništvo i stvaranje posla.





Primećijete li da Kiyosaki govori o američkom društvu; šta li tek reći o našem, koje je tek izašlo iz socijalizma?

Novac je još jedno od najčešćih područja u kojima se mnogi ljudi nadaju da će dobiti mnogo bez da ulože trud i daju nešto zauzvrat: pogotovo u našoj zemlji gde smo naučeni ne verovati u svoje sposobnosti i u mogućnost uspeha, u zadnje vreme mnogi se okreću ezoteričnim tehnikama kao pokušaju da stvore novac 'iz vedra neba'. Premda je pozitivan stav važan, on sam po sebi ne može zameniti uključivanje u stvarni život, razvoj kreativnosti, učenje stvaranja vrednosti u materijalnom svetu, samousavršavanje... kao ni doprinos životima drugih ljudi u zamenu za ono što primamo.

Na sreću, i kod nas sve je više ljudi koji shvataju da je ne samo nedelotvorno, nego nije ni mudro, osloniti se na druge da im stvore posao i prihode, često u zamenu za emocionalno nepodržavajuću atmosferu i materijalne uslove koji jedva omogućavaju preživljavanje. Sve je više pojedinaca koji razvijaju i koriste svoju kreativnost i stvaraju jedinstvene i prepoznatljive proizvode. Verujem da polako, korak po korak, počinjemo kao društvo prelaziti iz orijentisanosti na preživljavanje i sigurnost u svest slobode i kreativnosti – svet ljudi koji sami sebi stvaraju zanimanja umesto da biraju između već postojećih.

Niko ko je u istoriji stvorio nešto uistinu vredno, nije to učinio preko noći. Biografije istaknutih ljudi govore o posvećenosti, ustrajnosti, predanom traženju novih znanja i rešenja, često i o izazovnim uslovima života i rizičnim odlukama.

U (relativno retkim) slučajevima ljudi koji su postigli uspeh bez naročitog truda, u pravilu su prisutni i mnogi emocionalni i socijalni problemi i nezrelo ponašanje. To možemo videti kod svetskih estradnih zvezda, ali i mnoge dece bogatih roditelja. Trud i napor nisu vredni sam po sebi, kao kod ideje da ćemo zaslužiti sreću ako dovoljno patimo; ono što je važno je proces razvoja osobe kroz prikupljanje znanja, sticanje veština, razvoj kreativnosti, rešavanje problema, suočavanje s rizicima i istrajnost.

Da bi se određenim područjem života u potpunosti ovladalo, potreban je dugoročan razvoj kroz brojna iskustva i iskušenja, mnoge različite situacije, pa i ponavljanje istih i sličnih situacija iz različitih aspekata, dok životne lekcije nisu u potpunosti savladane. To vredi,kako za područje financijskog obilja, tako i za partnerstvo, roditeljstvo, prijateljstvo, duhovnost... U svim tim područjima svi volimo maštati o brzom rešenju problema i 'živeli su srećno do kraja života'...To nije realno a ne bi bilo ni zanimljivo. Izazovi, osećaji i uživanje u svakodnevnim sitnim uvidima i otkrićima, ono je što podstiče životnu strast. Kao i zadovoljstvo kad se osvrnemo unazad i shvatimo koliko smo postigli. Možda je upravo to ono što oni,koji su se obogatili bez truda, podsvesno osećaju da im nedostaje – kao i istinski osećaj sopstvene vrednosti, izgrađen kroz suočavanje sa izazovima i saosećanje s drugima, umesto kroz površna spoljna merila.

Niko ne može biti zaista kreativan i željan znanja u određenom području, ako ga to istinski ne privlači, ako nije orijentisan na proces, nego samo na konačni cilj. Teško ćete postići uspeh ako radite nešto u čemu ne uživate, što možete raditi samo 's pola srca'. U današnjem svetu velikih mogućnosti i velike konkurencije, da biste ostvarili stvarni, a ne samo kratkotrajan uspeh, morate biti istinski kvalitetni u svom poslu. Kvalitet dolazi spontano, čak gotovo neprimetno, ako uživate istražujući i razmišljajući o području u kojem radite; ako vam je istinski važno da steknete što više znanja, ako vas rešenja određenih problema zaokupljaju jer ih smatrate životno važnima, a ne samo radi propratnih financijskih rezultata. Posao tada zapravo nije posao, nego način života, jedna od centralnih tema vaših misli tokom svakog dana; možda ćete ustajati iz kreveta usred noći da biste zapisivali ideje koje vam dolaze u um dok ležite opušteni. Dok god su vaš interes i znanje o određenom poslu prosečni, takav će biti i vaš uspeh.

Jedan od ključnih i najčešćih uzroka problema, vezanih uz novac,je, ako druge ljude ili društvo smatramo ili emocionalno doživljavamo izvorom novca,umesto da to usmerimo ka sebi i Univerzumu.Slično kao i kad se radi o ljubavi, to vodi osećaju zavisnosti, posesivnosti, neprimerenim očekivanjima, suptilnim igrama ili jednako tako nezdravim pokušajima drastičnog odricanja.

Ako druge ljude doživljavamo odgovornima za svoje financijsko stanje, bićemo ih spremniji zakidati, pa i varati, pod različitim izgovorima. Neke prevare, kao što je švercovanje u tramvaju i 'piratsko kopiranje', već su odavno deo opšte kulture' a svako za njih ima svoja opravdanja, koja obično uključuju očekivanje da se uzme u obzir financijska situacija osobe, odnosno odricanje od vlastite odgovornosti. Ako se osećamo zavisni o drugima,kao o izvoru novca, spremno ćemo se žaliti na bilo kakvo traženje od strane drugih, dok ćemo vlastita potraživanja smatrati itekako opravdanima. Očekivaćemo da drugi budu svesni truda i troškova koje smo uložili u svoj proizvod, dok ćemo ignorisati i zanemarivati rad i potrebe drugih.

Osećaj da smo financijski zavisni o drugima uključuje često ideju da su i drugi zavisni od nas – sa krivicom ,kao posledicom i osećajem da oduzimamo drugima ako tražimo naknadu za svoj rad – na sličan način,kao što u tom slučaju i sami doživljavamo da nam se nešto oduzima, u trenucima kad mi moramo nešto platiti. Tada, umesto da novac bude sastav radosne razmene, počinje se doživljavati kao izvor frustracija i nezrelog ponašanja.

Kao i kod većine naših stavova, pogleda na svet i problema, odnos prema novcu oblikuje se već u najranijim godinama života. Svakome od nas polazište je osećaj zavisnosti o roditeljima, koji se pojačava ili modifikuje zavisno o stavovima i ponašanju roditelja vezano za novac.

Prirodno je da deca traže mnogo. Žele sve videti, isprobati, uživati u svemu što ih privuče, odricanje im ne pada na pamet – i to je zdrav ljudski pristup materijalnom. Velik deo marketinga na radiju ili televiziji usmeren je upravo na decu, sa znanjem da su njihove želje snažne, podložne uticaju i manje racionalno kontrolisane. Mnogo zavisi od toga na koji će način roditelj pristupiti takvim zahtevima i na koji će način detetu objasniti filozofiju novca. Roditelji,koji izvor obilja, vide u nekome ili nečemu izvan sebe, preneće taj stav i na decu, i to,po pravilu,kroz izazivanje krivice i okrivljavanje deteta zbog njegovih želja i zahteva; često pritom uključujući i ideju da je novac,sam po sebi nešto loše.

Filozofija okrivljavanja novca,kao nečeg lošeg,uzrok je upravo onakve situacije kakvu – na rečima – pokušava sprečiti: licemjerje, prećutna očekivanja, izbegavanja i manipulacije (jer se mnogi ljudi ne usuđuju javno i mirno reći svoju cenu), te okolnosti u kojima je normalno da fudbaleri i glumci zarađuju milione, a učitelji jedva preživljavaju. Uverenje da nema dovoljno i da je potrebno mučno i mnogo raditi da bi se išta zaradilo vodi težnji gomilanju i (kod ljudi sa manje moralnih pravila) iskorištavanju drugih, kako bi se nakupilo što više i što pre. Prema novcu imamo sličan odnos,kao što smo u prošlosti imali prema seksualnosti: okrivljujemo sredstvo, a ne uzrok, pokušavamo ugušiti prirodne želje, a kad to ne uspevamo, opravdavamo se stvarajući dvostruke kriterijume.

Kao što će i deca moći biti spontano i prirodno samostalna, nesebična i sl. tek onda kad su njihove osnovne potrebe (u prvom redu emocionalne) zadovoljene, tako i većina odraslih ljudi može biti iskreno nesebična,tek onda, kad se izdigne iznad borbe za vlastito preživljavanje i zadovoljavanje najosnovnijih želja. Tada nesebičnost ne dolazi iz stava 'treba mi' i brige o spoljašnjem utisku, nego spontano, iskreno i na emocionalnom umesto racionalnom nivou.

Verujem da je jedna od ključnih komponenti zdravog stava o obilju, osećaj da je materijalno obilje deo duhovnog, da nam je kao neograničenim duhovnim bićima potpuno normalno uživati u obilju, te da smo u svojoj moći da stvorimo obilje potpuno nezavisni o bilo kakvim spoljnim okolnostima. No čak i ako u ovo razmatranje ne uključimo duhovnu komponentu, svako od nas je odgovoran za svoje odluke – u prvom redu za odluku hoće li čekati da mu drugi daju posao i odrede uslove rada ili će se odlučiti za kreativnost, ulaganje rada, vremena i hrabrosti.
Ja glasam za ovo drugo...

Mi još uvek živimo u društvu koje funkcioniše kroz novac i on nam je neophodan za život.
Kad odbacimo predrasude,koje je većina od nas "ponela iz roditeljske kuće",da moramo naporno i mukotrpno raditi,da bi zaradili samo neophodno za život,tada će novac lako "ulaziti" u naš život.
Najvažnije od svega je, da je novac energija koja, kao i svaka druga, treba nesmetano da kruži.To,praktično znači,da treba da menjamo svoj odnos prema novcu.Kako ga dajemo, tako nam se i vraća.
Dok plaćamo račune,treba da to činimo rado...Znam, kako ovo zvuči, ali pokušajte...da umesto osećaja da su računi preveliki,ugradite u sebe osećaj,kao što je: "Ja to mogu da platim..."a tako i jeste, u suštini,računi se uvek nekako plate...Pa onda, neka to sledećeg puta bude sa tim osećajem, da tih papirića ima dovoljno u vašem životu i da račune platite sa radošću!
Treba imati poverenja u život(univerzum,Boga...)
Do god nosimo u sebi osećaj da nemamo dovoljno ili to kažemo, to odzvanja u Univerzumu...
Univerzum uvek kaže...DA!Moramo da pazimo kako razmišljamo i šta izgovaramo...
Ako vam dete traži čokoladu,nemojte mu objašnjavati, da u novčaniku imate zadnjih 100din,radije kupite čokoladu i ne brinite...kad god dajete,pokrećete proces i novac se vraća...
Polako se budimo,uviđamo da nam se ne dopada ova realnost i ispraznost života, kakav živimo.Radimo za druge,da bi smo platili račune.Svakog dana ustajemo nezadovoljni,u isto vreme, gledamo iste nezadovoljne ljude...svaki dan nam je isti,a život hoće promenu,život želi da živi...
Shvatamo i to, najzad, da je to nešto što možemo da menjamo...
Za početak bar maštajte o tome,šta je to u čemu uživate,o čemu ste maštali dok ste bili deca...šta ću biti kad porastem...
Postoji li neki hobi, koji kada mu se posvetite,zaboravite na vreme...
Možda se tu krije odgovor na pitanje...
Verujem da smo svi ovde iz određenog razloga...i da svi u sebi imamo odgovor, zašto smo tu...samo se treba zapitati!
Razmislite, kakav bi vaš život bio kada bi ste imali moć da ga kreirate...

MOĆ JE U VAŠIM RUKAMA I JA VAS MOLIM DA POVERUJETE U TO!


"Neka bude svetlost..."